Intervju - Ivana Bukurecki za blog "Božidar Vasiljević"

Kao ugledna beogradska umetnica i ikonopisac, sa sobom nosite ogromno blago stvaranja i nadahnuća. Koja Vam je prva misao kada se susretnete sa bezobalnim stvaralaštvom koje Vas svakodnevno okružuje?

Moja prva misao nije vezana za stvaranje u umetničkom smislu, već za dar. Sve što nas okružuje već nosi pečat Tvorca, pa čovekovo stvaralaštvo doživljavam kao učestvovanje u tom daru, a ne kao njegovo posedovanje. Možda je zanimljivo da se ikonopisom nisam bavila zato što sam od početka planirala da budem ikonopisac. Moja prvobitna želja bila je restauracija i konzervacija, a ikonopis je nekako postepeno ušao u moj život kroz studije, a kasnije i kroz ljude koji su počeli da mi se obraćaju sa željom da im naslikam ikonu. Vremenom sam shvatila da talenat koji nam je dat nije samo privilegija, već i odgovornost, i da je na nama da ga upotrebimo najbolje što umemo. Zato me susret sa lepotom, bilo u prirodi, umetnosti ili ljudima, pre svega podseća na zahvalnost. Mislim da je najveća opasnost za umetnika da poveruje da je on izvor onoga što stvara. Mnogo mi je bliža misao da smo pozvani da budemo saradnici, a ne vlasnici lepote. Upravo zbog toga se trudim da svom radu pristupam sa pažnjom i odgovornošću. U ikonopisu me ne privlači ideja originalnosti po svaku cenu, već mogućnost da kroz ono što radim posvedočim nešto što prevazilazi mene samu. Kada čovek tako postavi stvari, stvaranje prestaje da bude pitanje lične afirmacije i postaje služenje daru koji mu je poveren.

Šta je glavni credo teologije ikone?

Rekla bih da je to istina Ovaploćenja. Ikona postoji zato što je Bog postao čovek. Da Hristos nije primio ljudsku prirodu, ne bi bilo moguće ni prikazati Njegov lik. Zbog toga ikona nije samo umetnički predmet niti ilustracija religijske teme, već svedočenje da je Bog ušao u istoriju i postao vidljiv čoveku. ikona uvek govori o odnosu Boga i čoveka i o mogućnosti zajednice između njih. Da li jednom rečju teologija ikone oslikava epohalnosti ili je stvarna, realna, egzistencijalna, životna? Ako bih morala da izaberem jednu reč, rekla bih: susret. Teologija ikone nije prvenstveno okrenuta prošlosti, niti je njen cilj da sačuva uspomenu na neki istorijski događaj. Iako je duboko ukorenjena u konkretnim ličnostima i događajima, ona ih ne posmatra kao nešto što pripada samo jednoj epohi. Naprotiv, ikona otkriva njihov trajni i večni smisao. Zato bih rekla da je teologija ikone istovremeno i stvarna i eshatološka. Ona polazi od realnosti ovoga sveta, od konkretnog čoveka, njegove ličnosti, tela, istorije i odnosa, ali sve to sagledava u svetlosti Carstva Božijeg. Ikona ne prikazuje čoveka onakvim kakvim ga vidimo u svakodnevnom iskustvu, već onakvim kakvim je prizvan da bude u zajednici sa Bogom. U tom smislu, teologija ikone je duboko egzistencijalna. Ona govori o najvažnijim pitanjima ljudskog postojanja; o smislu, slobodi, ljubavi, zajednici i preobraženju. Pred ikonom čovek nije pozvan samo da posmatra, već i da se preispita, da prepozna sopstveni poziv i sopstvenu odgovornost. Zato ikona nije uspomena na nešto što je bilo, već svedočanstvo onoga što jeste i onoga što će biti. Ona je mesto susreta između istorije i večnosti, između čoveka i Boga, između sadašnjeg trenutka i budućeg veka.

Ko je glavni ram i obrazac jedne ikone? Da li su npr. tropar i ikona različiti ili sinonim i spona odnosa i zajednice u Jednom?

Osnovni obrazac ikone jeste Hristos. Kad kažem Hristos mislim Crkva. On određuje ne samo način prikazivanja, već i način razumevanja onoga što je prikazano. Ikona ne nastaje iz lične inspiracije umetnika u modernom smislu te reči, već iz iskustva Crkve koje se vekovima oblikovalo kroz Sveto Pismo, bogosluženje, himnografiju i život svetitelja. Kada govorimo o troparu i ikoni, rekla bih da oni pripadaju istom iskustvu, samo različitim jezicima. Tropar peva ono što ikona pokazuje, a ikona prikazuje ono što tropar ispoveda. Jedno se obraća sluhu, drugo pogledu, ali oba imaju isti cilj; da uvedu čoveka u tajnu ličnosti i događaja koje Crkva proslavlja. Zbog toga ikonu nije moguće potpuno razumeti izvan liturgijskog života Crkve. Ona nije samostalno umetničko delo koje postoji samo radi estetskog doživljaja, već deo jednog šireg bogoslužbenog iskustva. Kada posmatramo ikonu svetitelja, mi ne gledamo samo njegov lik, već stupamo u susret sa celokupnim svedočenjem njegovog života koje Crkva čuva kroz Sveto Pismo, žitija, službe i himne. Upravo zato često volim da pre početka rada na ikoni čitam himnografiju svetitelja kojeg ikonopisem. U njima se često nalaze naglasci koji nisu odmah vidljivi u istorijskim podacima, ali otkrivaju način na koji ga Crkva prepoznaje i pamti. To mi pomaže da bolje razumem ličnost koju predstavljam i da samom radu pristupim sa više pažnje i odgovornosti. Zato tropar i ikonu ne bih posmatrala kao odvojene stvarnosti, već kao različite vidove istog svedočenja. Oni zajedno govore o jednoj istoj istini, svako svojim jezikom, i pozivaju čoveka na isti susret.

Ikona donosi sobom vizantijsku, renesansnu ali i avangardnu egzegezu ličnosti i promene. Svedoči nam o Prvoliku i tajni Tela, Logosa. Da li je po Vašem mišljenju ikona, (Svetački lik uopšte) samo agiologija i putopis, prikaz jedne scene ili nešto više?

Ikona nije biografija svetitelja niti ilustracija jednog događaja iz njegovog života. Ona ne pokušava da nam ispriča celu njegovu istoriju ili moj rad na ikonopisu, već da nam pokaže čoveka u svetlosti Carstva Božijeg. Zato na ikoni ne vidimo samo ono što je svetitelj bio, već ono što je postao u zajednici sa Hristom. Ikona svedoči preobraženu ljudsku prirodu i podseća nas na poziv koji je dat svakom čoveku.

Da li ikona a priori oprisutnjuje Eshaton ili ga je neophodno ‘pojačati’?

Verujem da ikona po svojoj prirodi već oprisutnjuje eshatološku stvarnost. Njena uloga nije da dokazuje Carstvo Božije, već da ga nagovesti i posvedoči. Upravo zbog toga prostor, svetlost, perspektiva i sam način prikazivanja na ikoni nisu isti kao u svakodnevnom iskustvu. Oni ukazuju na svet koji dolazi i na čoveka kakav je pozvan da bude. Eshaton nije nešto što ikonopisac dodaje ikoni. On je sadržan u njenom samom postojanju.

Slikar Juel Kristijan je oslikao zidove bolnice u Kopenhagenu prikladnim freskama. Da li imate osećaj da je vaš poziv sličan Juelovom projektu oslikavanja sive stvarnosti, neretko tužne, u životima ljudi koje srećete?

Mislim da svako od nas u život drugih unosi nešto što mu je darovano. Neko kroz medicinu, neko kroz obrazovanje, neko kroz nauku, neko kroz zanat, a neko kroz umetnost. Moja oblast je ikonopis i trudim se da taj dar upotrebim najbolje što umem. Ikona treba da ostane prepoznatljiva kao svedočenje Crkve, ali i dovoljno živa da savremenog čoveka pozove na susret, pitanje i molitvu. Ona sama po sebi ne nosi vrednost zato što ju je neko naslikao, već zbog onoga na šta upućuje. Ako moj rad pomogne nekome da molitveno zastane pred ikonom, da je pogleda malo pažljivije, da postavi sebi neko pitanje ili da u njoj pronađe prototip sebe, onda smatram da je ispunio svoju svrhu. Umetnik treba da čoveka podseti da postoji jedna veoma krhka ali i duboka dimenzija ljudskog postojanja, koja ne može da se svede na korist, produktivnost i svakodnevne obaveze. Ne zato što je ona odvojena od života, već zato što mu upravo daje smisao. Stil ikonopisa se menjao kroz vekove, kao što se menja i čovek kome se obraća. Stil ikonopisa danas nije isti kao u 13. ili 16. veku, ali suština ostaje ista. Trudim se da unutar granica ikonografskog predanja pronađem način da ikonu približim savremenom čoveku, da ga podstaknem da se pred njom zadrži malo duže i da je ne doživi samo kao poznatu religijsku sliku. Sa te strane, ako moje ikone u nekome probude trenutak mira i dubljeg promišljanja, onda sam zahvalna što sam mogla da budem deo tog susreta.