Nova knjiga Đakona Božidara Vasiljevića: "Duh diše gdje hoće"

Knjiga Božidara Vasiljevića: "Duh diše gdje hoće" je uzvišena i realna. Pri prvom čitanju deluje kao da je spontana i slučajna, kao nabujala reka moćna i hirovita, koja valja vode mnogim tokovima, koja plavi mnoge obale, dubi mnoge kontinente. Tu su autorovi zapisi o događajima u širem miljeu Pravoslavne Crkve i ne samo nje, tu su opservacije o Karlu Bartu i Racingeru, vodećim katoličkim teolozima. Opservacije „ duha vremena“ i postojanih dogmi Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. Možda se nađu čitaoci koji će zastati na spoljašnjem i neukrotivom sloju knjige. Ipak, pažljivo čitanje tera nas da uvidimo da je to samo mudra fasada. Sa godinama naučnog rada raste nam smisao za preciznost i naravno da je u autoru rastao smisao za teološku liniju i arhitekturu , onu teološku arhitekturu koja nam doprinosi smislu za prozračnost svodova, velikog pnevmatološkog i teurgičkog lavirinta Hristove Crkve. U knjizi dogmatska, ortodoksna prava linija oplemenjuje se toplim bojama „slatkog Pravoslavlja“( Miloš Crnjanski). U delu mr Božidara Vasiljevića, našeg uglednog đakona i uzornog doktoranda Teoloških studija, možemo da vidimo veliki spektar religioznih nijansi ali ono što odlikuje ovo delo je ona kvalitativna nijansa univerzalne i pravoslavne večnosti. Autor nam kao flamanski i renesansni slikar daruje različite spektre događaja u Crkvi, zapisuje njeno svedočenje u vremenu i prostoru. Jer, „Gospod je svoju reč ukrasio mnogim bojama kako bi svakoga poučio, razmatrajući ono što je njemu potrebno. U svojoj reči sakrio je mnoge riznice, da bi svako od nas tamo gde se potrudi, mogao i da se obogati.“ Reč Gospodnja nam, uporedo sa mnogim poukama, daje i mnoga razmišljanja Kako kaže Sveti Jefrem Sirijski u svom čuvenom delu: „Gospod govori“ . Vasiljević nam opisuje pažljivo i minuciozno sve događaje novije istorije hrišćanske Crkve pod prizmom pravoslavnog Hrista, pod prizmom večnosti (Sub speciae aetarnitatis). Sveto Predanje obuhvata čitav hrišćanski život i Evharistijom se prostire na sve hrišćane i na sva vremena. Liturgijski ritam prati i žive slike novozavatne istorije. Kao i perikope o jedinom Svetom koji je milošću dao svetost, o Gospodu Isusu Hristu. Štivo obuhvata različite žanrove, apsorbovane iz bogatog judeo-hrišćanskog nasleđa. Živa heortologija prati ovo delo, kroz segmente hrišćanske istorije, gde se saborno odlučivalo o istinama vere, o celini spasenja i iscelenja, ali ne individualno utilitarnog spasenja , kako se to najčešće doživljava, nego sotirologija u zajednici sa svima svetima. Ova studija se sa lakoćom kreće kroz istoriju svetootačkog bogoslovlja, kroz kapadokijsku sintezu, kao i kroz sve trinitarne devijacije koje se odražavaju na našu modernu Crkvenu istoriju. Kroz tekstove ćete osetiti hristološka traganja za bogočovečanskom ravnotežom, gde je Crkva Duhom Svetim vešto izbegla antropološki pesimizam i antropološki maksimalizam i prometeizam modernog čoveka. Ono što se nadvija nad Vasiljevićevim bogatim mozaikom jeste oboženje čoveka i njegovo sjedinjenje sa Hristom, to jest uspostavljanje Hristovog lika u čoveku. Autorova duhovno – obrazovna misao hrišćanstva je izbegla individualističku koncepciju, u kojoj se ciljevi- progres, pravda, jednakost- procenjuju samo sa stanovišta individualnih prava i gde se društvo shvata samo kao kolekcija atomizovanih jedinica, kao otuđenje, egzistencijalni vakuum i depersonalizacija. Ovo je ličnosni pristup Božidara Vasiljevića učesnicima u obrazovanju, kao slobodnim ličnostima u Telu Hristovom, da se ozbiljno i odgovorno suoče sa protivurečnostima i izazovima svoga doba, da bi izbegli kataklizmične posledice koju može da proizvede jedna surova tehnološka civilizacija. Po autorovom mišljenju ličnosna perspektiva sve više privlači, eksplicite ili implicite, teoretičare, učesnike novih socijalnih pokreta i sve one koji se brinu o budućnosti, ne samo sopstvenog društva nego i planete. Čovekov svet je danas na raskrsnici više nego ikad do sada. Budućnost cveta. Budućnost sveta zavisi od toga da li ćemo se okrenuti hrišćanskom obrazovanju kao trezvenom podvigu celovitog čoveka koji učestvuje u Bogu i uhvatiti se u izbegavanju klopki koje smo sami stvorili u savremenoj civilizaciji, ili ćemo i dalje iracionalno srljati u predstojeću kataklizmu. Ličnosni princip koji isijava iz Vasiljevićeve knjige nas orijentiše na nove mogućnosti dinamičkog razvoja okrenutog ka Eshatonu, ka budućnosti, dakle, ka metaistoriji i Novom čoveku u Hristu Isusu. Autorovo delo se razlikuje od koncepcija koje se okreću krutoj prošlosti kao uzoru za rešavanje modernih problema egzistencije. Svaki podvig u Crkvi Božjoj mora da ima za osnovu živo Predanje, „jer je Isus Hristos juče i danas onaj isti i uvek.“ ( Jevrejima 13, 8). Takođe, hrišćansko obrazovanje, po autoru, pridaje moralnim zahtevima, suprotno pragmatičnom utilitarizmu dominantnih političkih projekata koji poriču ili ignorišu moralne principe i vrednosti. Zaista je ovo delo poziv modernom čoveku da se pita o smislu svog života u Crkvi Božijoj. Jer kako sam autor sam reče: „Duh diše gdje hoće“