ISKUSTVO KOJE NADILAZI ŽIVOT

Dmitrij Šostakovič je na poledjinama partitura pisao melodije zvonâ koje bi čuo, iza gvozdene zavese ali i pre nje, iza kulisa, kao posmatrač i učesnik, zvona posle ali i pre Oktobarske revolucije. Zvona su bila sastavni deo njegovih simfonija, ne samo parenteza i poledjina. Zahvaljujući tome mnogi porušeni hramovi ponovo će kasnije dobiti, nakon ere socijalizma, zvona u istim tonovima koja su ih krasila. Šostakovič sa petom simfonijom opisuje nategnute odnose i sukob sa Staljinom. Jedanaesta simfonija u svojim partiturama beleži zvona koja su se oglasila sa crkava i manastira carske Rusije 1905. godine u Piteru, prilikom ugušenih demonstracija. Simpatična i dovitljiva paradigma njegovih nota, koja je u prvi mah svedočila o privrženosti padu carske vlasti i dolazak boljševičke, postaje lakmus papir zasebnog života jednog iskustva. Za vreme mojih studija, zvona Sabornog beogradskog hrama bila su moja duševna hrana i duhovni orijentir. Kao svetionik koji u daljini opominje i poziva. U noćima mladim i ne tako davnim slušao sam ih na svakih 15 minuta. Na poledjinama partitura Prvog beogradskog pevačkog društva beležio sam ono što je Šostakovič radio u svoje vreme.

Da samostalan i smislen život živi stvaralaštvo/iskustvo koje dodiruje Boga, govori nam 11. simfonija. Autor-čovek-ličnost, istovremeno ponovljiiv i neponovljiv. Kad ne bi bilo ponovljivosti ne bi nikad stvorio neponovljiva dela. Pored autora njegovo iskustvo (ruska reč za umetnost) - ono što on stvara; na drugoj strani Bog, nepokretni pokretač, bez nadrazumevanja, predrazumevanja i postrazumevanja, Onaj koji je neuslovan, Onaj koji sa svojih pozicija stvara i svojim čudnim načinima dolazi do ljudskog iskustva, do ljudske ličnosti, u kome nema predrasude, nadzora nego je sve tako kako je zamislio, slobodno. 

Kod čoveka situacije su suprotne po raznim kriterijumima. Mnoštvo nesvesnih, mnoštvo nesvesnog u sebi i oko sebe. Nacionalno, lokalno, porodično i drugo, zbog čega je i kod Staljina, Tita ali i danas, svega dva ili tri posto stanovništva uopšte uključeno u umetnost, slikarstvo, pozorište, kulturu. Psiha represivnih i totalitarnih režima bila je potiskivati u svom iskustvu i o groš svoje naravi kulturu i umetnost, jer je ljudsko iskustvo nepredvidivo u svojim postupnostima i svom nesvesnom. Otuda je paradigma zvona, koja će oglašavati kraj jedne vlasti i dolazak druge koja će ih pretvoriti u pepeo, istovremeno božanski eho ispisan u vidu testamenta u notama.

Nepredvidivost je od stvaraoca i autora udaljena, iako je on nagoveštava i sluti jer je reč o božanskom planu i inspiraciji. Slobodna je zato što je stvorena od ikone stvorene po Ikoni, neprinuđene i neosuđene na nužnost i propast, a sa druge strane stoji autor, neslobodan da bude slobodan i neponovljiv, u situacijama i ambijentima koje kreiraju događaji i ličnosti koji žele da kontrolišu istoriju i iskustvo, umetnost i stvaralaštvo, nauku i reč. 

Zbog čega je još umetnost/iskustvo, genijalnost mač sa dve oštrice? Zato što je po sebi nosilac-Stvaralac, vlasnik graničnih niti, inicijalnosti za moguću detonaciju ličnosti. Dobrotvorno, stvaralački može da doprinese čovečanstvu kao takav ali kao devijantna ličnost, ukoliko pritisnut i obasut pogrešnim usmeravanjem energije nesvesnog skrajne, neće biti od koristi. Ipak, ta tragedija genija se zbiva ukoliko ne izgradi u sebi i oko sebe svoje iskustvo na način da ga Umetnost ili Nauka štiti, kao što je štitila raketne naučnike u nacističkoj Nemačkoj i posle rata. U zbirci “Žakard”, mojoj prvoj zbirci poezije, govori se o pesmi “Prenos”, inspirisanoj bogatim životom i delom velike srpske ličnosti, akademika. Tu se opisuje prenos moštiju Štiljanovića, Lazara i drugih Srba Svetitelja, od strane akademika, sveštenika, istoričara i dekana bogoslovskog fakulteta u Beogradu Radoslava Grujića. Divan primer nadživota jednog vanvremenog i hrabrog postupka.

Ličnost Grujića koja je na blagorazuman način u svojoj ličnosti, pravdoljubivoj i istinoljubivoj, nemanjićkoj i pravoslavnoj, uspela da tim činom nadidje besmisao zla i rata i spoji nespojivo: naciste, nedićevce, ljotićevce, lovce na duše i satrape. Sa druge strane obične ljude od srpskog kova  i srpski, svetosavski narod, stolare, neimare, koji je trebalo da se pobrinu da našom kulturnom baštinom, moštima, svetinjama, istorijom na jednom mestu ne ovlada oganj kao onomad Savinim ili zvonima carske Rusije. Samo Cara Dušana u Markovoj crkvi u prvoprestonom Beogradu da je sačuvao, pa je dovoljno od jednog istoričara i dekana teološkog fakulteta. 

Dakle, kada čovek čini dobro delo to može da bude i drugima uzor na ličnom planu ali kada čini nacionalno dobro delo, to onda ne može da ostane bez da se i sada neko ne zaplače molitveno na njim, celivajući kivote i oplakujući žrtvu u sopstvenom krstonošeniju. Ko ne bi protumačio pesmu pesmu “Prenos”, a retko ko je sklon tumačenju poezije na način na koji je to radio Crnjanski, može pogrešno da shvati i smotru i opis vojnika. Ukoliko zna ko je na smotri, ko su vojnici ali istovremeno i da je takva ličnost morala da pred svetinjom, pred moštima svetitelja pogne glavu i zlobnicima, krvnicima ideologije i biologije naroda, eda bi začuo ispaljene plotune - sigurne signale spasenja u jednom podvigu za narod.

Svoj zaseban život imaju do danas crkvena zvona, velika i neprolazna dela ali i značajne reči. Ona po svojoj tekstualnosti i smislu, po svom značenju kad se pročitaju treba da liče na kompoziciju “Širšaja nebes”. Kao što je i slučaj sa najboljom i najlepšom pesmom u 20. veku u Srba: "Pogledaj dom svoj andjele". Kada se izvodi skupa sa simfonijskim orkestrom, mešovitim horom i čitavom svitom rokera sa električnim gitarama i ritam sekcijom, nema tog živog stvora koji se neće naježiti.

Tako je Šostakovič kao prvi u ovom nizu došao opet kao potonji, ponovljeno neponovljiv, u prvi plan. Pri izvodjenju u Parizu marta 2024. mlad, multitalentovan i divan dirigent Andrej Feher, zanosno je predvodio poslednji čin simfonijskog izvodjenja zadnjih taktova 11. simfonije (Godina 1905.) koji se završavaju samim zvukom zvona. U tom trenutku su zvona sa katedrale Sveti Marsel u 13. arondismanu nastavila melodijski niz i produžila umesto instrumenata u iskustvu koje je dodirnulo Boga i nadišlo život. Simfonija se izvodi skoro tačno sat vremena, pa je zvonik odlučio da prati koncert. Svesni čuda koje simfonija izvodi sama i posle toliko vremena, nastao je delirijum publike i veliko ushićenje muzičara i dirigenta. Drago mi je da ga cancel kultura ne izostavlja sa repertoara evropskih pozornica jer je dostojan velikih koji stvaraju čuda svojim delima.

B.V. ,