Posmatrači istorije ili osvajači budućeg

Mnogi ljudi nemaju potrebu da budu upućeni. Sijaset tema u svakom društvu kao mikrokosmosu pojedinca jesu tabu. Velike su mogućnosti da čovek danas bude informisan i da kritički razmišlja. Analize, misli i kumulacija informacija ne prate njihovu pravilnu interpretaciju. Kreativne ideje i promišljanja o smislu života treba da pronađu svoje mesto i ostvarenje u društvenim sferama i političkim aspektima. Multiplikovanje stvarnosti koje živimo daje osećaj beskorisnosti i najsavršenijima. Supersile odavno diktiraju ritam koji ostatak sveta samo posmatra. Vreme 18. veka je period od posebnog ka opštem, u kojem su velike sile pratile dešavanja i učestvovale u društvenim promenama. Danas je globalna situacija takva da se formiraju razbijanje ideja i stvaranje sistema od opšteg ka manje opštem. Tu dolazi do stvaranja praznog prostora koji ostavlja svaki mogući pokret bez snage, odnosno internacionalizovanosti ideja i napretka koji je postojao ili bi mogao da postoji. Aproksimacija ka slobodi i ka elementarnom pronalasku svog mesta u društvu i životnog smisla zavisila je i u najtotalitarnijim društvima od pojedinca. Uvek je pitanje „ko sam ja” u stvari predstojeće onom o kolektivnom „mi”. Percipiranje stvarnosti i želja u odnosu na realni kontekst, ali i nešto više od toga jeste osnova. Anatolij Vasiljevič Lunačarski razišao se s Lenjinom u sferi svojih pogleda i ideja o ulozi vere u novom poretku. Trebalo je čitati Julija Martova da se uoče socijaldemokratske ideje tog vremena. Mnogi nestručno govore o kompleksu diskontinuiteta. Sve ima svoj kontinuitet jer istorija ima skriveni i vidljivi poredak stvarnosti, koji se prepliću i nemaju isto vrednosno i vremensko jedinjenje. Period posle revolucije u Francuskoj i period posle Oktobarske revolucije procesi su koji imaju kontinuitet zahvaljujući ne samo političkom uređenju već snazi i pismenosti. Snaga se ogleda u slobodi i hrabrosti za stvaranje mogućnosti da se ideje rašire u svetu. Zatim da se u svim periodama misli globalno i uvek zahteva i postiže više. To je naročito bilo uspešno u začecima pomenutih procesa. Realizacije i stvaranje nove klase su odbile mase, ali su u početku oduševljavani i Ajnštajn i Tesla. Danas pokret izostaje jer je svet budući uronjen u digitalnost, fizički nem i samozatajan, u domenu slobode dobrovoljno izdao sebe u svrhu „informisanosti”. U suštini, glasno ćuteći o najvažnijim problemima, idejama i pitanjima čovečanstva nužno je eksplodirao. Ostale su tekovine koje sačinjavaju svojim primerom, ne promašenu istorijsku instruisanost i negativnu pedagogiju, nego prometejski živ, istorijski odnos. Nažalost, ni pinderovsko shvatanje i posmatranje čitavih procesa nije imanentno našoj generaciji ljudi. Pismenost je klica koja je trebalo, ali se uistinu teško primala na tlu koje gazimo. Mentalitetski smo u odnosu na takvu ideju sveta duboko vođeni filosofijom palanke. U gotovo svim periodama misao i ideologija alternativa ili drugosti, koje bi obuhvatale naš životni prostor, po pravilu je lišavan inkluzije. Biti deo globalnih procesa, makar kao kakav-takav posmatrač, jeste od ključne važnosti za narod koji svoju snagu ne zasniva na pretnji, moći ili vojnim sposobnostima. Futuristička obećanja i grandioznost slatkorečivih praznoslovlja o neizostavnosti jednog naroda, bez direktno proporcionalne i vidljive inkluzije u važnim procesima su bespredmetni. Iako se sva ova tri istorijska perioda danas u velikoj meri falsifikuju, postoje momenti u istoriji civilizacije i humanizma koji su u međuvremenu takođe menjali sebe i društvo. Niče kaže da promene dolaze na golubijim nogama. Univerzitetski saveti, na primer, koji su imali mesta u fakultetskim savetima, birani su 1963. u Beogradu. Prvu grupu ljudi koja je nastupila samostalno činili su: Slobodan Mašić, Mihajlo Mihajlov, Leonid Šejka, Predrag Ristić, Danijel Ivin, Marija Čudina. Ljudi i radnici koji su hteli da učestvuju u političkoj i društvenoj odgovornosti svoje generacije, kao i stvaranja adekvatno povoljnijeg ambijenta za generacije bumera i inih koje su dolazile. Institucionalna zastupljenost i borba unutar jednog socijalističkog sistema bile su gotovo neverovatne. Od boljih uslova za penzije tek rođenih, do prava studenata i radnika. To je bilo vreme pravog socijalizma, makar u periodama. Poljaci, Česi i Rusi svedočili su o zatvaranju i robijanju zbog posedovanja knjiga jugoslovenskih autora i teoretičara. U isto vreme pomenuta imena štampala su i grafički dizajnirala prvo izdanje Solženjicina, čudesno dopremljeno do Beograda. Estetičnost i etičnost su se jasno i nedvosmisleno diferencirale. Magnovenost ideja i nadalje hartmanovska opredeljenost za dublje vidno polje promena nam nedostaju. Socijalni, naučni i politički ambijent se ne izmišlja niti nasleđuje, nego se stvara na način koji ne odudara od egzistencijalnih zahteva društva. Državni totalitarizam nije do kraja kažnjen nakon Drugog svetskog rata i nije u celini iskorenjen. Sukcesija fašizma i nacizma ostala je i prenela se na mlađe generacije u drugom obliku i obimu. Generacije preko interneta grade svoju predstavu superiornosti čak i bez nacije. Dešavanja koja su šokirala svet i skribarima svake pojave u svetu začepila usta jesu ona iz Nepala, ali i širom sveta. Generacija zed u Nepalu je spalila vladajuću kastu nakon ukidanja interneta. Taj transfer s ekrana u realnost radikalno je promenio svest o prevazilaženju posedovanja mogućnosti. Međutim, evokacija onoga što će biti se desila. Nikome nije zapao za oko nepalski dečak koji je postao „viralan” zbog svog govora u stilu Adolfa Hitlera u martu na školskoj priredbi. Pa sada, kad isti dečak predvodi protest generacije zed u Katmanduu, koji je potresao političku strukturu zemlje i svet, to je najednom čudno. Ne zadugo jer se pažnja svela na 1,3 sekunde. Dečak po imenu Aviškar Raut postao je „viralan” zbog svog mnogo dužeg govora o korupciji u Nepalu tokom školske proslave. Njegov govor „Jai Nepal” (Neka Nepal sjaji) lansiraće ga šest meseci kasnije u centar masovnih protesta, koji su ne samo ubili više ljudi, već su i premijera i funkcionere (koji su preživeli) naterali da podnesu ostavke na svoje funkcije. Pojavio se snimak protesta na kojem se jasno vidi Raut kako predvodi protest, držeći mikrofon i skandirajući slogane. Mnogo pre tih dešavanja, sa naslovom govora koji svojim „sjajem” podseća na nacističke simbole, ne jedan dečak, nego mase mladih širom sveta usvajale su ovakav obrazac promena. Njima niko nije ukinuo gimnazije, ali jeste internet. To je upozorilo mnoge i preusmerilo ponašanje hibridnih totalitarizama. Države s poraženom nacifašističkom ideologijom u prošlosti se nisu do te mere globalno istakle, ali jeste zemlja između Indije i Kine. Reinkarnacija takvih zlokobnih oblika prošlosti ima mnogo i teško će im se stati na put redukcionizma. Osnovni pojam je sloboda. Na svakom mestu osporena i ugrožena. Breht je smatrao da prvo treba pustiti ljude da idu nekuda, pa onda praviti stazu kuda oni idu. Složenost fenomena koji su evropski i svetski problem jeste ogromna i bez jasne artikulacije osvajanja budućeg ne možemo ići ni pedalj napred. Neraskršćenost s nacizmom nije jedini nivo negativnih fenomena. Sprega vlasti, raspoređenost despotizama, afirmacija opšteg nihilizma, strahovlada, zloupotreba demohrišćanskih ideja i lažna, nova levica, u sprezi s kapitalizmom kreiraju preživljavanje. Kapitalizam je postojao i u 14. veku i već tada imamo njegove prve oblike. To ne znači da se višeslojnost koju je danas dosegao i koju je teško identifikovati može lako pobediti. Mnogi su uz metode i praksu kapitalizma pokušali da pronađu sebe u odnosu na stvaranje novog poretka. Međutim, ta praksa se pokazala kao kratkotrajna, dok su dubokosvesne i grubo usađene virtuelne navike nadživele i zavladale, a gramzive kameleonske politike preživele i ostale. Božidar Vasiljević