Ziratno zemljište

U te dane neće se više govoriti: Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi. (*Jez 18, 2). Nego će svaki za svoj grijeh poginuti; ko god jede kiselo grožđe, tome će zubi trnuti. (Jer, 31, 29-30) Uči dijete prema putu kojim će ići, pa neće odstupiti od njega ni kad ostari (Priče Solomonove 22, 6). U slobodnom srpskom prevodu sažetak biblijskih citata bi glasio: „Sine moj, nemoj biti kao tvoji roditelji.“ Svako ko je kao dete makar pobegao od kuće u stvari je imao to na umu. Hrabri slogan alter ega buntovničke, protestne note mladog duha (zap)ostavljenom nasleđu i okolini. Prepodobni Simeon, Stefan Nemanja je svoje vladarske i vojničke potencijale usmeravao na svoje sinove, koji su utemeljili srpsku državu. Neko je morao da gradi i duhovnost. Mladi Rastko se hrabro izdvojio u porodici, u kojoj je to datog momenta bio „promašaj“. Civilizacija i civiliziranost su različiti pojmovi. Civilizovanost je pobedila, a oboje su tamo gde je sloga i život, a ne izopačenost i „gursuzluk“. Subkultura i umetnost, kao alternativne protivrečnosti drugim oblicima sistema u društvu kad ovi zakažu, nisu protivrečnosti samima sebi (sa izuzetkom pozorišne predstave: „Zoran Đinđić“). Postoje i takve krajnosti koje su lučonoše kraja postmoderne kakvu smo znali. Pol Tilih govoreći o kraju modernog perioda i duhovnoj anksioznosti koju ona donosi pronalazi hrabrost kao lek. Veli on: „Na kraju drevne civilizacije ontička anksioznost je preovlađujuća, na kraju srednjeg veka moralna anksioznost, a na kraju modernog perioda duhovna anksioznost“. Koreni kriza i podeljenosti su u aspektu duhovnog. Tako i njihova rešenja dugoročnog sagledavanja bića mogu potražiti odgovor isključivo u duhovnoj rekapitulaciji. Hrabrost kao sredstvo orijentacije može adekvatno da posluži – „hrabrost biti“ suprotna „hrabrosti očaja“. Da nije bilo hrabrosti Rastko ne bi postao Sv. Sava i ne bi danas bilo Srpske crkve. Hrabrost, po Tilihu, zahteva gledanje dalje do samog bića koje prevazilazi podele. Teologija nije savetovanje niti samo kirigma nego odlučnost i požrtvovanost u zajednici. Beogradski, pravi roker, buntovnik i boem Dušan Prelević Prele je u srž tačno rekao: „Školarina je u redu ali bez muške hrabrosti nema ništa!“ Nesreća društva, sa druge strane, nije samo u nepismenosti, neinformisanosti ili gramatičkim greškama, koliko u sveopštoj krizi duha, kreativnosti i pervertnoj aktuelnosti. Tako je u pokušaju oživljavanja kultne brodvejske hipi predstave „Kosa“, iz Ateljea 212, Prelević kao njen producent mladoj generaciji još ’93. godine rekao: „Ja nikad u životu nisam video pokvareniju generaciju“. Za njega se u periodu 1969. g. možda to isto moglo reći. Zaključak je da svaka generacija traži svoj beg od problema i sopstvena rešenja. Neko je izlaz video u komunama i pokretima, neko u istočnjačkoj duhovnosti, a neko u samom Gospodu Hristu. Studentski protesti nisu novina i traju aktivno od Vijetnama, sa manje ili više odstupanja. Ono što ih čini aktuelnima jeste crv korupcije. Jedan od najvećih filosofa današnjice Alen Badiju je jednostavno objasnio: „Još uvek se u rukama starijih drže konci moći, vlasti i odlučivanja ali i to u određenoj dobi. Preko te granice bivaju ostavljeni, prezreni, zaboravljeni i predani da umru „na miru“. Ono što se u granicama tih „starijih ruku“ međutim zbiva jeste u suštini grčeviti strah od mladosti. Razlog tome je što je ona (mladost) antinomično ali i slično kapitalizmu nešto nepredvidivo. Razlika je u tome što na mladost ideologije ne mogu tako lako da se zakrpe na njenu novu haljinu. Mnoge promene koje bi je po nečijoj logici interesovale, nailaze na potpunu apatiju. Nema kao ranije određene granice, ili kako bi Badiju rekao, „inicijacije“ (momenta) koja tačno određuje kada je neko, budući mlad, istog trenutka „zreo“. U Bosni postoji izreka za devojku koje zna da „skuva“ pitu: Može da se uda. Iza toga se krije ideologija koja mladost, po starom receptu, inicira da prisilno uđe u svet onih koji su sa njom raskrstili i determinisali je. Vidimo da to ne mora da bude uvek pravilo. Današnja neminovnost je da su u konglomeratu sociopolitičkih promena i odnosa u svetu Srbija i Gruzija, kao većinski pravoslavne zemlje, iz više razloga uznemirene. Jedni od njih su: 1. Deo naroda i studenti se ne poistovećuju sa stanjem u državi; 2. Sazrevanje generacije roditelja i mladih koji „pokvarenost“ svoje prošlosti i promašaja sagledavaju sopstvenim i očima svoje dece (što može dovesti do raspleta preosmišljavanja sistema unifikacije i inficiranosti društva, po bilo kom osnovu, što ni u kom slučaju ne treba smatrati a priori lošim); 3. Odbrana prava na život, od Boga jednom datog, što predstavlja neoborivu stenu nadzahteva koji se, ukoliko je ugrožen, umanjen, zanemaren ili osporen, ne može bilo kojim obećanjem i prolaznim sredstvima ugasiti. Zato Gospod Hristos nas kao Mesija i punoća Zakona i Proroka uči u obraćanju opoziciji svog vremena: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lijepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. I govorite: Da smo mi bili u vrijeme otaca svojih, ne bismo s njima pristali u krv proroka“ (Mt 23, 27-30). Sinhronim i antifonim jedinstvom i slogom, dva krila srpskog naroda imaju siguran let bez krvavih repova prošlosti. Božidar Vasiljević