ПОБУНА ПРОТИВ БОЖИЈЕГ СВЕТА

Културно, морално, духовно и интелектуално гладна и жедна Србија у 21. веку, из љубезности немо посматра какво је сиротиште вредности окружује. Уместо да се цела пробуди и пронађе своје харизматско и сотириолошко упориште, њен извесни део бауља између тавана и подрума као без главе. Само да сиђе спрат ниже је дели од памети, а она уместо ње бира ГМО памет. Појединим Србима (ако уопште то желе да буду јер сматрају да су Срби и без вере) изгледа одговара да су вечито у малим салама, представљени као мали људи, изван сваког система правде и моралности. Као што давно рече Свети Јустин Ћелијски: „И во је рођен на српској земљи али није Србин“. Тако недавно присуствовах предавању, за које скоро нико није ни чуо. Замољен бејах од пријатеља и испоштовах позив. Уствари, та трибина (или шта већ), нисам знао да свако мало одзвања из Коларчеве задужбине као покварен прапорац, а зачудили бисте се како је својом говоранцијом жустра, негативна, неморална и антитеистичка. Рече на једном месту Куста свом блиском сараднику: „Да би са мном сарађивао, мораш да имаш макар минимум моралности“. Говоранција није ни тај минимум испоштовала.

Било је то у понедељак 12. децембра 2016. г. у малој сали „Коларца“, са парадоксалним насловом: „Човек и Бог у Злочину и казни од Ф.М. Достојевског, побуна против Божјег света: Злочин и казна и руска авангарда“. Оно што већ у самом наслову упада у очи, а што остаје недоречено на говоранцији, јесте „побуна против Божјег света“. Подсећања ради, иако је студент који убија бабу дуалистичког и раскољниковског карактера и идентитета, нико није „идиот“ (речено реториком предавача) да генерализује, нити философску, нити теофилолошку поставку самог дела. Поменух горе лутања између тавана и подрума. Само сат времена након дотичне говоранције, одржало се еминентно предавање проф. Јеротића на тему: „Човек и народи између атеизма и фундаментализма“. Нажалост, у велику салу се није могло ни привирити. Оно што је релационо у предавањима јесте сам фундаментализам али опозитно, који ће се изразити у атеистичности ставова на поменутој говоранцији. Поред тога што је ова говоранција са спрата била статична, праћена бесконачним бројем поштапалица и неартикулисаних фалсета предавача штетних по слух, била је изразито неаргументована. После низа набрајања руских класика и философа, као и њихових цитата на горе поменуту тему, ништа се ново и озбиљније није могло ни чути. Међутим, сам финиш овде представља врхунац зена у „медитацији јоге над провалијом“ (Матија).

Прво је изнет став предавача о „негативном утицају Руске Православне Цркве на друштво“. Ово је поткрепљено ставом Европског парламента, да је Православна Црква највећи непријатељ њихове пропаганде. Тај општепознати и обавезни аргумент који се вади кад нема аргумената. О кредибилитету поменутог тела може се додатно образлагати и полемисати, нпр. по питању Косова и Метохије. Било како било, када је на крају завршен овај први део мантре, прешло се на нови степен посебне врсте таутологије. Православна Црква на говоранцији је жигосана као етнофилетистичка par excellence. Окривљена за сву негативност савременог друштва, особито у Русији.

Отишло се и корак даље и није се устезало ни од критика на рачун српске државе у „пакету“ са Црквом, где су изнете „популарне“ оптужбе за кршење људских права. Ту је заиста занимљиво како је предавач ʼстручноʼ запазио нарушавање људских права и слобода. У овом ставу се прибегло методи „помоћ пријатеља“, те су у овом делу сеансе главни тумачи улоге гуруа били чланови „фамозне“ панк групе из Русије, живописног назива „Pussy riot“. Дâ се донекле и докучити зашто је говоранција прерасла у сеансу, поменом свега претходног, па и ове „фамозне“ групе. То је зато што и за једне и за друге нико не би ни чуо да нису почели пљувати и неупућено нападати Цркву, државу, њене вернике, грађане, служећи се притом неутемељеним инсинуацијама. За оне неупућене, фамозна „група“ је постала позната тек после свог „перформанса“ у светом храму Христа Спаситеља у Москви. Дотичне су фебруара 2012. године успеле да уђу у катедрални храм и полунаге, са шареним фантомкама, испред олтара изврше богохулне акте. После низа учињених законских прекршаја (познати су њихови физички напади на свештенство и дипломате широм света) овим чином, биле су очекивано лишене слободе. Свако просечан може да види у чијим рукама је и нож и погача. Чак су и домаћа средства информисања пренела фризиране вести о наводном „страдању музичарки од репресије власти“. За музички неталентоване „активисткиње“, после свих прекршаја и гнусних недела, очекивало се изгледа награђивање Орденом славе и части. Исто се могло схватити и на поменутој говоранцији, јер се тога нису дотакли.

Смишљено је предавач прећутао кршење верских права и слобода, јавног реда и мира, отворено вређање и исмевање религијског етоса православних хришћана и низа нарушених државних закона. О квалитету њиховог извођења „панк“ музике која, по свему судећи није примарни већ терцијални занат „Pussy riot“ не треба ни дискутовати. Узгред, отприлике у овоме постоје две аналогије са горе поменутом сеансом. Прва је у произвођењу музике у рангу оних слухопарајућих фалшева са сеансе, а друго да се и једни и други не баве својим занимањем.

Пошто се покушало оправдати скрнављење светиње храма, да  поставим питање предухитрило ме дизање руке неког старијег, оштроумног човека, професора (како ми рекоше после). Његово питање је гласило: „Да ли би дотична група, када већ тако сматрате да је оправдано њихово поступање, могла да изведе тако нешто у некој од познатих цркава на Западу?“. Видно испровоцирана питањем, климајући главом, предавач је у свом маниру одговорио: „Ако нису до сада, требало би то да ураде!“. Након небулозног одговора, који не завређује подробнију анализу, уследила је (у овом конкретном случају) горе поменута симбиоза између атеизма и фундаментализма. Овације, аплаузи и добацивања на овај одговор, само су ме убедиле у тврдњу из прве реченице текста. Даља расправа одвела би ту сваког паметног и мудрог човека у још дубље срозавање оног минимума моралности.             У томе дође крај. Предавач ове сеансе је славистa, са вишеструким захтевима да постане члан САНУ-а. Још пре десет година је као професор Филолошког факултета у својим предавањима врхунио у београдској чаршији, наговештавајући много тога шта нам се спрема и шта данас преживљавамо.  

У прилог овом одговору је и давни став и апел Руске Православне Цркве. Она је својевремено апеловала на руску државу да ослободи осуђене терористе, са надом (супротној нади предавача сеансе) да неће поново починити богохулне акте ни у једној богомољи на свету. Изборне 2016. године у Америци у интервјуу датом за CNN министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров, на питање Кристијане Аманпур да и Доналд Трамп има свој „пусирајот“ моменат одговора: „There are so many p***ies around your presidential campaign on both sides that I prefer not to comment.“ Можда није претерао.

Једина истинита порука говоранције јесте девиза из наслова да је она по себи гросомодна побуна против Божијег света као таквог. Словенски мисаони и философски корпус је умногоме неподобан и неприлепљив за мисаони апарат квазиславенизма, паневрофанатизма и шовинизма. Мишљење има свако, а агресивни напади на цркве и хришћанске заједнице, као и нарушавање њихових слобода, постала је привилегија само „одабраних“. Агресорско мантрање о злим Србима, Русима (Словенима) од стране слависта, довољно говори о делу српског академског естаблишмента. Девијантни ставови, мишљења и покушаји, увек и изнова лоших покушаја прављења жртви од старих починитеља. „Не бацајте бисера својих пред свиње“ био би закључак осврта који није пуко мантрање на путу за нирвану већ реални позив на одговорност, будност и савесност.