ДИЈАЛОГ О ЦРЊАНСКОМ - СА АНЂЕЛОМ ВУКОВИЋ

Б.В. Да ли Вас опчињава Црњански?

- Да. Сматрам да велики писци попут Црњанског имају моћ да опчине читаоца, те да га увуку у свој свијет из ког се тешко или никада не излази. Конкретно Црњански веома лако придобија читаоца који је спреман да му се препусти и разумије. Њега или волите или не, чини ми се да ту средина не постоји, а свако ко заволи, постане опчињењен и ликом и дјелом, јер све што је Црњански сам то су његова дјела, иако се то ваљда за писца и подразумијева да уткива себе. Он стварно ставља свој живот нама на длан обликујући га кроз мелодичну реченицу и ту препознатљиву сету.

Б.В. Црњански је човек историје али и доследног контекстуализма. Када бисте га могли питати да ли је срећан, шта мислите да би Вам одговорио својом поезијом или прозом?

- Можда и најтеже питање, дуго сам размишљала шта бих могла одговорити, јер првенствено ваља се замислити шта је то срећа. Свако би могао рећи неку своју дефиницију, али ја нисам присталица дефинисања емоција и бићу слободна да кажем да то не би чинио ни Црњански. Иако сам ја већи љубитељ његове прозе, мислим да би Црњански одоговорио поезијом. Могу то и да објасним, прије свега, свакако као књижевни израз поезија је искренија, јер све што је написао је израз његове емоције и схватања среће у тренутку креативног заноса, како срећа није константа, већ периодичан налет емоције, кроз његово стваралаштво бисмо могли извући таласе среће и основне теме које су му причињавале ту срећу и дати неки приближан одоговор, мада вјерујем да би ме, када бих могла и сјела са њим његов одговор изненадио.

Б.В. Једна особина генија је својствена Црњанском, Пекићу и њима сличнима, а то је бескомпромисност/тврдоглавост. Колико му је била пресудна?

- Чини ми се да за Милоша Црњанског и Борислава Пекића, ”тврдоглавост” није била инат, она је била њихов морални компас и мотор стваралаштва. Њихов стваралачки пут је био сличан, а можда је томе баш доприњео и тај ”инат”. Оба писца нису пристајала на идеолошке компромисе, имали су често вро супротне ставове са тадашњим политичким струјама, те је та њихова бескомпромисност њима доносила много непријатеља. Оба су платили високу цијену због своје непопустљивости. Црњански је деценије провео у тешком егзилу у Лондону. Радио је физичке послове да би преживиио, но никада није одустао од својих књижевних и животних начела. Док је Пекић због због нсвог антикомунистичког дјеловања у младости робијао годинама, али тај тежак период је преточио у своја највећа књижевна дјела. На крају бих рекла да оно што се обичном човјеку чини као препрека или нека мана, код великих људи се баш то губи у генијалности и помаже да остану досљедњи својим идејама.

Б.В. Чујемо од књижевника и новинара у Србији, који су га лично познавали, како је Црњански дошао из егзила као џангризави старац, пријемчивији за фудбал и ламент више него за писање и живот. Црњански је у том смислу колективна парадигма и метафора. Да ли су по Вашем мишљењу управо ове две дисциплине главне и данас у српском друштву?  

 - Црњански је првенствено личност коју не треба тако лако дефинисати, даћу себи за право да кажем да нико не би то ни смио да чини ни са једном великом личношћу. Његова величина, поред свакако невјероватног стварачаштва, јесте и сложена личност. Првенствено га треба посматрати као обичног човјека, без обзира што ми Срби имамо тенденцију да велике историјске личности идеализујемо, о чему говори и Исидора Секулић у есеју: ”Проблем малог народа” (1932). Она пише о склоности ка идеализацији истакнутих личности. Наводи да код нас постоји потреба да изузетни појединци буду савршени у сваком погледу, односно да буду не само паметни, већ и добри и лијепи. Желим баш ово навести јер ми се чини да се то ни до данас није промјенило. За очекивати је да Црњански након тешког живота, али и одрастања не може и не треба да буде иста личност која је био. Када конкретно говоримо о фудбалу и ламенту (чежњи за прошлошћу), то нису само метафоре за Црњанског. Могло би се рећи да је то опште стање свијести српског народа и данас. Фудбал нуди тренутно узбуђење и емоцију, а ламент служи као колективна емоција и окретање славној прошлости када год дође неки тежак период. Црњански као и сваки човјек имао је потребу да се уклопи у друштво у ком су те норме владале, али и да одмори. Умјетник није машина, њему треба и да проживи, а сам Црњански је почео да дише вративши се својим корјенима. Имамо једну психологију масе - фудбал уједињује људе, док ламент пружа уточиште и сигурност у прошлости. Но ово у нашем друштву траје и због страха од промјена. Наше друштво није склоно промјенама, лакше је навијати и радовати се или жалити и величати прошлост, него мислити о будућности.

Б.В. Имамо и професоре који су на Црњанском изградили читаве каријере али њиме свесно манипулишу - са мишљу и са делом Црњанског. Нисам случајно поменуо Пекића. Да ли по Вашем мишљењу и у којој мери и за Црњанског важи доцнија пекићевска, демократска максима: Демократија и нација – ДА! Декомратија или нација – НЕ!  

Мислим да је треба бити свјестан својих поступака и свакако да ће свако сносити, некада, одговорност за своја дјела. Изузетно осуђујем злоупотребу лика и дјела Милоша Црњанског (не само њега, али да се сада посветим њему). Чини ми се да многи дефинишу Црњанског исклучиво кроз призму његових политичких ставова, из међуратног периода, занемарујући све друго везано за овог писца. Његова љубав према нацији никада није била мржња према другима, што се може видјети кроз његова дјела (ако желе да читају). Он је имао здраву, природну жељу да очува сопствени идентитет, што је нормална потреба припадника једне нације. Што се тиче саме максиме, она савршено одговара и Милошу Црњанском. За Црњанског нација је организам који не можа да живи без демократије, тј. начин слободног живота те нације, једно без другог не може. Можемо то објаснити и кроз његова дјела, Црњански свакако не би прихватио жртвовање људске слободе у име било које идеологије, управо његови јунаци страдају због туђих политичких интереса и неправде.

Б.В. Када би Црњански био интерпункцијски знак, који би то знак био?

- Одлично и врло интересантно питање, које ми је одмах измамило осмијех на лице. Мислим да бисмо се сви сложили да је он запета. Запете су код Милоша стилски знак, а не граматичко правило. Он их врло вјешто и нимало случајно користи како би успорио ритам, разбио логику и наметнуо читаоцу свој емотивни доживљај свијета. Он користи запете да створи утисак даха и паузе. Сваки дио реченице раздвојен запетом је као нова слика. Писац је сам говорио да су запета код њега ”жеља за логиком” и жеља да се читаоцу наметне воља писца.  То није увијек лако за читање али дјелима попут ”Сеоба” или ”Дневника о Чарнојевићу” даје јединствену атмосферу.

Б.В. Вреди ли иједна препорука најумнијих младима, у сукобу са "старим" монополима и светоназором?  

- Свака мудра препорука вриједи, она увијек може да послужи као компас. Сукоб генарација је нормалан процес. Млади људи доносе ведрину и промјене, а стари држе већ постројен систем и традицију. Мудри људи су прошли кроз сличне животне борбе, те њихови савјети могу послужити младима да лакше прођу кроз сличне ситуације, те да можда лакше изађу из тог лавиринта. Монополи успоравају напредак, али нове идеје мудрих и иновативних освјетљавају пут к новој будућности. Такође свака препрека је колико лоша толико и корисна јер често наш ум тек тада може да бистрије размишља. То је као и сама цензура код писаца, на примјер, да некада нешто није било забрањено, ми можда никада не бисмо добили другачији поглед на неку тему, јер је писац жудио да искаже своју мисао, те је морао наћи рјешење.

Б.В. Како гласи наслов Вашег рада о Црњанском? које су главне теме и цртице којим се бавите  и који закључак доносите са собом у признању своме раду на престижном факултету књижевности у Русији?

- Мој рад се зове ”Образ Русије у прози М. Црњанског”. У раду се анализира културни феномен образа Русије у прози Црњанског, са посебним фокусом на романе ”Роман о Лондону”, ”Сеобе” и ”Друга књига Сеоба”. Користећи интердисциплинарни приступ, испутује се како писац обликује простор идентитета Русије - од митске земље спасења до простора меланхолије, отуђења и неостварених тежњи својих ликова. Анализирајући књижевни процес и историсјки контекст, рад указује на дубоку емоционалну и филозофску везу између српских миграција и руског културног кода. Циљ је да се освијетли специфична функција овог мотива, симбола и идеолошких значења које Русија има за трагичне јунаке Црњанског. Употреба компаративног метода у овом раду доприноси бољем разумијевању мјеста руске културе и историје у формирању меланхоличног дискурса и специфичне историјске визије Милоша Црњанског. Овај рад није значајан само за мене, он има велики значај у промоцији српске културе и самог Милоша Црњанског у Русији, што свакако јесте био мој основни циљ.

(*)(*)(*)

А.В. Како Ви разумијете филозофију суматре?

Почетком године сам у књижари „Златно руно“ (!), поред Атељеа 212, сео и читао полемички часопис Градац: Случај Црњански, бр. 237, 238, 239. Филозофију суматре јесте покренуо Црњански. Међутим, то побратимство лица би се могло шире поставити и изложити критици. Не желим бити једини мериторан да о том наслеђу говорим са висине. Његово, а у крајњој линији ниједно друго, наслеђе се не може дислоцирати из свог историјског контекста. Желео је силно да као аустроугарски официр не иде на Србију већ на Русију. Филозоф Жарко Видовић није хвалио суматраизам. То сам слушао од највећих. Нама као литургијским бићима је молитва превасходна потреба управо у борби против пошасти, које су истовремено биле део Милошеве инспирације и трагике. Црњански је рекао да ће Срби крвавих руку изаћи пред Бога. Изашли смо крвави али од главе до пете. Можда суматраизам спаја народе али не и Србе (по тој логици). Ту је лежала и главна критика Црњанског, да је антисемита и нациста, иако се по повратку у Београд јавности предочио Црњански - ранковићевски десничар.   

А.В. Шта Ви мислите, да ли је за Србе Русија стварно била уточиште или недостижни мит и илузија?

Русија је за мене лично и за нас Србе: всë. За поједине европејце данас је можда: “руско ничего”. Неко је у Србији сковао мудру изреку: “Русија мајка, а Србија Отаџбина”. Волео бих да слично буде и код браће Руса за нас. Неизбрисива је жртва цара-императора, као и руских добровољаца у стварању и одбрани Републике Српске. Кијевска Рус је купјељ и колевка рођења Русије. Нисам склон да поједностављујем. Свети отац Сава је свој монашки подвиг почео из Русика. Не бисмо имали визионарство једног митрополита београдског Михајла Јовановића, нити човека-армију Св. Николаја да није било Русије. То оба народа памте и деле. Оно што можда заборављамо јесте да већи увек помаже мањег и слабијег. Парабола о великој лађи и малом броду је позната. Нама је у времену које у предимензионираним категоријама личи на стари век потребан обновљени, јачи савез два народа и две земље. Сарадња и солидарност младости и памети са непресушним богатством руске душе и државе. Прошло је време у коме су стварани ствараоци да би стварали. Иницијативе и солидарности су инцидентне и условљене неселективношћу, те лошом кадровском политиком данас, која не препознаје вредности и људе. Русија је уточиште, никако илузија. О речи “мит” не могу кратко и лако да говорим јер је вишедимензионална и дубока.

А.В. Да ли сматрате да је ”Роман о Лондону” врхунац његовог стваралаштва?

Свакако да јесте врхунац стваралаштва али и врева егзистенције. То је последица његовог живота и рада у Лондону и више од тога. Онтички процеп лирике, епике и драме у егзистенцијалним дубинама. Лична метаморфоза преточена у роман. Кроз кнеза Рјепнина описао је све реалне и семантичке слабости и патње бездомника. Вечно лутање одбачених који су со света. Описао је ремек делом јаде великог духа на маргинама удаљеног од источника. Лирика Итаке је такође била авангарда. Између два рата “Идеје”, текстови о Св. Сави, били су апостоли наде и прометеји будућега јада. “Сцене и симболи око спаљивања моштију Светог Саве затворене су у оном кругу вечном који означава тајну снагу српства која је могла малаксати.”  (О национализму и српском становништву). Ове речи су свеприсутне.

 А.В. Да ли његови јунаци кроз све своје сеобе губе свој национални идентитет?

Милошев живот и језик је у свему уникатан. Његово изговарање песама, па и самог романа о Лондону, је са пратећим и специфичним изговором слова -Р- посебан. Највећи уклањају и саме велике. Добрица Ћосић је лично изјавио Црњанском своју одобровољеност његовим повратком из Лондона, на шта је он одговорио: "Ви се понајмање радујете јер сада нема први или други, има само први.” Разуме се да је присуство Крлеже и Андрића било пресудно. То је све накнадно али није безначајно. Мислим да Црњански кроз личне сеобе није изгубио свој национални идентитет. У том смислу, ни његови ликови нису застранили. Они не лутају од свог језгра и не губе идентитет упркос рату, лутањима и бесмислу. Заправо је то једина константа. Међутим, они јесу у леденој самоћи као Фауст. Она варира али у основи не губи нит која се не да накнадном памећу описати.